Bilo je to vreme velikog i uzvišenog ushićenja. Zemlja je bila u oružju, rat je počeo, a u svakoj grudi goreo je sveti plamen patriotizma; bubnjevi su udarali, orkestri su svirali, dečji pištolji su pucali, zbijeni vatrometi šištali i prštali; svuda okolo, i daleko preko povlačećih se i bledećih krovova i balkona, vijorila se šuma zastava koja je svetlucala na suncu; svakog dana mladi dobrovoljci marširali su širokom avenijom, veseli i ponosni u svojim novim uniformama, dok su ih očevi, majke, sestre i voljene pozdravljali glasovima slomljenim od srećnog uzbuđenja dok su prolazili; svake večeri, na prepunim masovnim skupovima, ljudi su zadihano slušali patriotske govore koji su potresali najdublje dubine njihovih srca, i koje su u najkraćim razmacima prekidali olujama aplauza, dok su im suze tekle niz obraze; u crkvama su propovednici propovedali odanost zastavi i otadžbini, prizivali Boga Bitaka, moleći usrdno za Njegovu pomoć u našoj pravednoj stvari, izlivima vatrene elokvencije koji su pokretali svakog slušaoca.
Zaista je to bilo radosno i milostivo vreme, a onih nekoliko smelih duhova koji su se usudili da ne odobre rat ili da dovedu u pitanje njegovu pravednost, odmah su dobili tako strogo i gnevno upozorenje da su, radi sopstvene sigurnosti, brzo iščezli iz vidokruga i više se nisu usuđivali da iskažu neslaganje na taj način.
Došlo je nedeljno jutro — sledećeg dana bataljoni su polazili na front; crkva je bila prepuna; dobrovoljci su bili tu, njihova mlada lica obasjana ratničkim snovima — vizijama neumoljivog napredovanja, rastućeg zamaha, silovitog juriša, blistavih sablji, bežanja neprijatelja, meteža, dima koji sve obavija, žestoke poterе, predaje! — a zatim, povratka iz rata, preplanulih heroja, dočekanih, obožavanih, uronjenih u zlatna mora slave! Sa dobrovoljcima su sedeli njihovi najbliži, ponosni, srećni i prepuni ushićenog divljenja. Bogosluženje je teklo; pročitan je jedan „ratni“ odlomak iz Starog zaveta; izrečena je prva molitva; zatim je usledila grmljavina orgulja koja je zatresla celu građevinu, i, jednim pokretom, cela se zajednica podigla, sa usijanim očima i srcima koja su snažno kucala, te uzdigla ovu moćnu invokaciju:
Bože strašni! Ti koji zapovedaš!
Zagrmi svojom trubom i sevnuvši podigni mač!
Potom je došla „duga“ molitva. Niko se nije sećao nečeg sličnog po silini žara i dirljivoj lepoti jezika. Suština te molitve bila je da večito milostivi i blagi Otac svih nas bdije nad našim plemenitim mladim vojnicima, da ih pomaže, teši i hrabri u njihovom patriotskom zadatku; da ih blagoslovi, zaštiti na dan bitke i u času opasnosti, da ih drži u svojoj moćnoj ruci, učini ih jakim i sigurnim, nepobedivim u krvavom sukobu; da im pomogne da poraze neprijatelja i podari njima, njihovoj zastavi i otadžbini neprolaznu čast i slavu—
U taj čas, ušao je vremešni stranac i nečujno, polako krenuo glavnim prolazom, pogledom prikovan za propovednika; visoka figura odevena u dugu odoru koja mu je dosezala do stopala, glava neotkrivena, seda kosa u gustim pramenovima padala mu je niz ramena, lice ispijeno i neprirodno bledo, bledo do sablasnosti. Dok su svi pogledi puni čuđenja pratili njegovo kretanje, on je nečujno prolazio; ne zastavši, popeo se na propovednikov bok i stao. Sa zatvorenim očima, nesvestan njegovog prisustva, propovednik je nastavio svoju goruću molitvu, te je na kraju završio rečima, izgovorenim u vatrenom zazivu:
„Blagoslovi naše oružje, podari nam pobedu, o Gospode, Bože naš, Oče i Zaštitniče naše zemlje i naše zastave!“
Stranac ga dodirnu po ruci i pokretom mu pokaza da se pomeri u stranu — što je zaprepašćeni propovednik i učinio — a stranac zauze njegovo mesto. Neko vreme posmatrao je hipnotisanu zajednicu ozbiljnim očima, u kojima je gorelo neobično svetlo; zatim reče dubokim glasom:
„Dolazim sa Prestola — donosim poruku Svemogućeg Boga!“ Te reči potresle su prisutne poput udara; ako je stranac to i primetio, nije obratio pažnju. „On je čuo molitvu svog sluge, vašeg pastira, i uslišiće je, ako vam je to zaista želja, ali tek nakon što vam ja, Njegov glasnik, objasnim njeno značenje — puno značenje. Jer ona liči na mnoge molitve ljudi, u tome što traži više nego što onaj koji je izgovara može da shvati — osim ako zastane i promisli.
„Božji sluga, koji je i vaš sluga, izgovorio je svoju molitvu. Da li se zaustavio da promisli? Da li je to samo jedna molitva? Ne, to su dve — jedna izgovorena, druga neizrečena. Obe su doprle do uha Onoga koji čuje svaku molitvu, i onu izgovorenu, i onu prećutanu. Razmislite o ovome — zapamtite to. Ako molite za blagoslov za sebe, pazite da nesvesno ne zazivate prokletstvo na bližnjeg svog.
[Nakon pauze] „Za to ste se molili; ako to i dalje želite, govorite! Glasnik Svevišnjega čeka.“
…
Kasnije se verovalo da je taj čovek bio lud, jer niko nije nalazio nikakav smisao u njegovim rečima.